Nostalgija je delikatna stvar, posebno kada su u pitanju video igre. Za mnoge od nas, igre su pomogle da definišu određenu fazu, dob ili period u našim životima. Međutim, često je razočaravajuće vratiti se i igrati staru, voljenu igru. Mi smo stariji. Tehnologija je novija. Za mnoge igrače, Prince of Persia franšiza – posebno trilogija akcionih avantura RPG-ova – predstavlja svetinju sećanja, spremnu za remake ili osveženje. Može biti iznenađenje ili razočaranje što Prince of Persia: The Lost Crown izbegava očekivanja za još jedan glavni ulazak, osveženje ili ponovno pokretanje. Umesto toga, vraća se korenima serije 2D platformiranja iz 1989. godine. To je hrabar, riskantan potez, ako ništa drugo. Hajde da vidimo da li uspeva u zadatku da zadovolji dugogodišnje fanove i dočeka nove igrače.
Najbolje igre Prince of Persia bile su akcione avanture sa izuzetnim produkcijskim vrednostima, barem u to vreme. Za razliku od tri igre voljene trilogije – Sands of Time, Warrior Within i The Two Thrones – The Lost Crown je 2.5D Metroidvania sa svim odlikama žanra. To je forma koja je eksplodirala sa odličnim igrama tokom poslednjih nekoliko godina, uključujući Dead Cells, Hollow Knight, Salt and Sanctuary i Blasphemous 1 i 2, da pomenemo samo neke. Ali, suprotno nekim drugim trendovima platformiranja, The Lost Crown nije roguelike, nije proceduralno generisan, niti previše pozajmljuje iz borbe nalik Dark Souls-u.
Umesto fokusiranja svoje priče na Princa iz prethodnih naslova, The Lost Crown predstavlja novog heroja, Sargona. Sargon je najmlađi od Besmrtnika, grupe elitnih ratnika i braće i sestara zaduženih za zaštitu Persije. Jednog dana, princ Ghassan, sin kraljice, biva otet. Vaš zadatak, pokretač značajne priče, je da spasite princa istražujući planinu Qaf. To je zemlja s desetinama različitih biomova, prokleta čudovištima, žestokim neprijateljima i bićima i bossovima inspirisanim persijskom mitologijom. Potrebno je dugo vremena da Besmrtnici dobiju više od eksplikativne uloge, pojavljujući se samo da upute Sargona na sledeće područje i cilj zadatka.
Uprkos velikom broju likova, priča The Lost Crown-a nije u početku ubedljiva. Besmrtnici treba da budu Marvel-ovska kolekcija superheroja, ali njihov značaj nije uvek jasan. Dugo vremena nije jasno ko je zapravo antagonista ili da postoji više u priči od misije spašavanja koja traje 20+ sati. Narativ na kraju dobija na snazi, ali sam često gubio strpljenje s njim. Međutim, The Lost Crown nije prvi akcioni platformer s pomalo neinspirisanom pričom. U drugim delovima ima mnogo boljih vesti.
Iako ne čini mnogo toga da ponovo izmisli 2D žanr akcije, istraživanje, kretanje i borba čine osnovu igre koja je uglavnom angažujuća. Mnogi dobro osmišljeni i dobro izvedeni sistemi definišu igranje. Postoji mnogo načina da prilagodite iskustvo, kako u pogledu istraživanja, tako i u borbi. Fanovi Metroidvanias su već videli gotovo sve ove mehanike, ali hej, miksovanje poznatih sastojaka nikada nije zaustavilo Taco Bell.
Na početku, Sargon ima tipično ograničen broj opcija: ograničeno isceljenje, dva mača, jednostavno blokiranje/pariranje, klizanje ili izbegavanje i jednu specijalnu sposobnost nazvanu Athra Surge, koja se bazira na metru i pakuje udarac. Kako napreduje kroz priču, Sargon dodaje svoj arsenal sa višeslojnim lukom, desetinama amuleta koji pojačavaju Sargonove sposobnosti i deset različitih Athra Surges. The Two Crowns postepeno dodeljuje nove poteze, nadogradnje oružja i moći prilično opuštenim tempom. The Lost Crown definitivno ne opterećuje sve odjednom. Ukratko, borba teče dobro i najuživaniji je aspekt The Lost Crown-a. Povezivanje kombova, Athra Surges i atletske parkur pokrete Sargona je veoma zabavno, i sve se povezuje onako kako treba. Igra odlično uvodi nove neprijatelje u svakom od svojih biomova, i dok su neki nivoi imali duga putovanja između tačaka čuvanja, neprijatelji nikada nisu postajali previše ponavljajući.
Osnovna mehanika Metroidvania igara je zaključavanje predmeta, blaga i tajnih područja dok lik ne stekne određene sposobnosti. To je veliki deo i Lost Crown-a. Jedna cenjena karakteristika – i stvarna inovacija za žanr – jeste mogućnost postavljanja snimaka ekrana različitih važnih lokacija na mapu radi kasnijeg referisanja. To je mala stvar, ali dobrodošla, jer jednostavno dodavanje ikona na prostranu mapu nije uvek dovoljno za podsticanje pamćenja.
Dizajn nivoa je donekle mešovit. Sa jedne strane, platformski delovi, zamke i postavljanje neprijatelja su logični, raznovrsni i izazovni, sa mnogo tajni, priča i blaga za otkrivanje. Ali postoje i neki nezanimljivi delovi gde nema puno toga da se vidi ili radi. Možda je najfrustrirajuće neujednačeno postavljanje tačaka čuvanja. U nekim delovima igre, one su česte. U drugima, široko su raspoređene, zahtevajući dug povratak. Kasniji prečaci i mogućnost brzog putovanja pomažu. Generalno, ipak, ritam Lost Crown-a je vrlo dobar.
Jedno područje gde Lost Crown zaista sija je pristupačnost. Postoji mnogo načina da prilagodite igranje igre, od fino podešavanja težine do preskakanja teških platformskih zagonetki u potpunosti. Kao neko ko se lako frustrira vremenski baziranim platformama, ovo je dobrodošao kompromis koji priznajem da sam koristio povremeno. Na njegovim višim nivoima težine, bez pomoći vođenog moda, Lost Crown je veoma izazovan.
Iako ne liči ni na jednu od prethodnih glavnih Prince of Persia igara, stilizovana umetnost Lost Crown-a je šarena, detaljna i privlačna. Postoji desetina različitih biomova. Osvežavajući su igračevu perspektivu, svetlosni efekti igre i animacije borbe su impresivni, a kretanje uopšte je fluidno. Budući da je ciljna platforma stariji Nintendo Switch, verovatno nije iznenađujuće da Lost Crown besprekorno radi na konzolama trenutne generacije.
Muzička podloga Garetha Cokera odlično postavlja egzotičnu persijsku scenu, s šarenim teksturama koje ističu istraživanje i borbu. Cenio sam to što, za razliku od nekih akcionih igara, muzika nije bila stalno prisutna. Ona veruje svom okruženju da stvori zanimljive zvučne pejzaže koji se ne oslanjaju na muziku. Govor u igri je bio u redu, iako ne uvek posebno prepoznatljiv. Slični glasovi su jedan od razloga zbog kojih sam imao teškoće da se setim likova.
Da li se Lost Crown oseća kao prava Prince of Persia igra? To je komplikovano pitanje. Igrači koji traže sledeće poglavlje u slavnoj akcionoj franšizi i koji su odoleli promenama, neće tako smatrati. Lost Crown je pre svega šik Metroidvania, iako ne nužno revolucionarna. I dok su elementi Prince of Persia definitivno više od ukrasa, dovoljno su sekundarni da Lost Crown deluje više kao spinof ili bočni projekat dok igrači čekaju „pravu stvar“. Skretanje pažnje od očekivanja da je Lost Crown sledeći glavni naslov Prince of Persia pomaže igračima da cene igru onakvu kakva jeste. Lost Crown je zabavan i uzbudljiv 2.5D akcioni platformer. Pozajmljuje nekoliko mehanika iz nekoliko godina nedavno objavljenih Metroidvanias, ali dodaje i neke svoje ideje i funkcionalnosti kvaliteta života. Možda je najbolje od svega to što je igra namenjena kako novajlijama, tako i veteranima Metroidvania žanra. Prihvatite je onakvu kakva jeste, i Lost Crown je čvrsta i dobro napravljena igra, sa odličnim mehanikama, obiljem sadržaja i izazova.
Izvor teksta: IT Network